Sapunica iz Neuzine
Neuzina je u Banatu, a di bi i bila neg tamo di su je napravili. Da su je napravili i ode u Bačkoj il preko Dunava u Sremu, opet bi ista priča bila. Kad bi teli u Neuzinu, morali bi da navijete s glavnog puta koji im ide oma nuz poslednji red kuća. Posle možete di oćete po selu, čestit svet tamo živi i voledu kad im kogod dođe.
U jednom od sokaka koji se odbija desno od glavnog ima jedan bagrem, izvađen da ne pravi lad u bašti i metut da bude koristan dužom. Stoji između kuće i flastera i na njemu, čim svane, sede prvo vrapci i kumrije, ondak baba Julka (kad ide po lebac, na pola puta joj je, taman da se malko odmori). Posle sednu đaci, kad u školu krenu, da dopišu domaći. Ondak sednu komšinice da olajavaju selo, u podne ne sedi niko, zdravo je vrućina. Posle podne sednu muški iz komšiluka, da ošinu po jedno ladno, a kad malko sunce krene na onu stranu i kad jučerašnja brada taman poraste kolko treba, sednu mušterije, da se ne guradu u berbernici. Tu čekadu na red, otvorena su vrata, uzan je flaster i mogu da čuju šta se unutra divani, isto im je ko da su tamo a još većma im godi da sede tu di malko piri. Pamti taj bagrem kad je zidana kuća di je i sad berbernica. Prča baba Milica Stojanov da su kuću zidali njen muž, njen brat i njen ujak, oma posle oslobođenja. Milica se u Neuzinu udala iz Sutjeske. Od svih njenih sad ostalo samo njih dve, ona i berbernica. Da ne budu same, dala baba Jela Peri Uroševu da malko radi, da šiša i brije narod. Nije to poso za svakog, al je Pera učio zanat kod njenog pokojnog muža, i to je dosta.
Kadgod je u Neuzini bilo devet kafana i osam berbernica i svugdi je bilo i naroda i posla. Pera je majstora u kafani i našo, obadvojica su voleli tamo da idu i tu su se i pogodili i aldumaš popili da Pera uči berberski zanat.
Kad je Milica bila nova mlada a kuća friško nazidana, majstor je brijo za pet para i čekalo se na red i na bagremu a i s preke strane. Tamo su, preko, sedili oni što nisu zdravo žurili. Kolko je to brijanje ondak koštalo i kolki su bili tih pet para? Da ne preračunavamo, preračuno je to majstor još ondak, za sva vremena, onako ko i sve civilizacije što su radile. Meter i po žita vredi brijanje za celu godinu. Mogla je i taka pogodba da bude. Umesto na tavan, deo žita ide majstoru i ondak neka brada raste kako god joj volja – majstor je žito primio.
Odjedared umre majstor. Ljudi izneli žito, brada raste, nema čekanja, brijati se mora. Ožalili majstora do nedelju dana, neko s jednom, neko s dve suze, neko se setio kako su cirkisirali u berbernici, pa je bilo i malko smeha, al tiho, majstoru za dušu. E sad je već bilo vreme da se svet obrije, pošteno su platili u žitu, pogodba je bila za godinu dana. To što je majstor malko požurio da ode ranije ni jednu bradu ne tangira. Kadgod, kad se pogađalo, to je bilo zapravo i na večito. Skoči šegrt Pera da brani majstorovu čast i to što je malko ranije očo, uzme i obrije mušterije za sve žito što su majstoru unapred dali, još ih je malko i častio, do novog žita, kad se okišalo pa nisu mogli da ovršu.
Krenu i drugi majstori za Perinim majstorom, jedan po jedan. Krenu za njima i birtaši. Ode i puno mušterija tamo di su očli i majstori i birtaši. Prepolovilo se selo, ostale dve kafane i jedna berbernica. Danas u Neuzini, po onom najnovijem popisu koji i nije baš tako nov, živi hiljadu pet stotina dvadeset ljudi. Kad bi sad zaišli da brojimo, bilo bi puno manje nego što naša vlast misli da ih ima.
Posla za majstora Peru sve je manje a neženja u selu sve više. Kad čovek nije oženjen, ondak mu i brada sporije raste. Ima Pera više vremena da sedi u bircuzu. Jedared su zaboravili kolko ima sati, pa kad su pogledali kroz prozor iz bircuza a ono svanulo. Dremne Pera jedno tri frtalja sata, trgne se, umije se malko ladnom vodom pa ajd u berbernicu, da mušterije ne uvati jako sunce dok čekaju na bagremu pred radnjom. Majstor Pera kad brije, navek počinje od desnog zulufa. Ima tu divana s mušterijom sve dok ne dođe do brade, ondak mušterija ućuti. Kad krene brijač ispod brade, ondak i ne mrdaju, ni grkljan ne radi. Brije tako Pera to jutro deda Ljubu, komšiju s preke strane, iz lada. Dok ga je sapunjao, divanili su, kad kreno od zulufa, bilo je još divana, pričali su sve dok nije oko brade deda Ljuba zaćuto. Zavladala tišina u berbernici, samo brijač šuška ispod sapunice. Uživa deda Ljuba kako majstor ima laku ruku i krene da sanjari o mlađim danima, kad je imo mekanu bradu i kad je mogo da je smandrlja očas posla. Krene i majstor Pera da sanja kako je bilo sinoć i di su stali i zadrema. Zapravo zadrema i zapravo počne da sanja. Spava, onako na nogama, ruke same rade, mušterija uživa, lepo i njemu, lepe slike mu u san došle. Al nije dugo spavo, odjedared se trgne i vikne: „Aaaa?!“ Trgne se komšija Ljuba, ne znaš ko se više poplašio, da l on il majstor Pera. Nesto Perin san ko tanka sapunica… Nesto je i komšija Ljuba odavno, očo je za onim starim majstorima, što ne spavaju dok briju. Ostade u Neuzini još jedna jedina berbernica i puno uspomena u njoj.
Kako ko dođe i sedne u stolicu, kad krene sapunjanje, oma i divan krene: sećaš li se kako je onaj kazo ono, a kako smo ono, sećaš se šta je bilo tad i tad… Svi divane o prošlim vremenima. Vreme ide, brada sporo raste, neženje se ne žene. Ni bagrem nije večan, još koja zima pa ni on neće biti dobar umesto klupe. I njega ćedu proterati kroz odžak, da lakše stigne stare mušterije, birtaše i Perinog majstora Bricu. Svi dođu na red, čak i kad brada malko slabije raste.
