Ko to tamo puca
Počelo je prangijanje, malko-malko pa se plašljive kere trzaju i zavlače dublje u kućice, pod krevet ili digod pod slamu. Nervozne i neispavane mlade mame jedva čekaju da prođu ovi pucački sveci, pa da i one malko dremnu kad uspavaju sitnu decu, još se klinci nisu privikli na deo našeg folklornog nasleđa.
Kad je Vučko bio ponos svih nas, te davne osamdesetčetvrte, u Sarajevu bejahu Olimpijske igre, zimske naravno. Na Mojmilu u olimpijskom selu bio je smešten ceo medijski svet, svi ko braća složni, veseli ko na svečarima, zagrljeni ko u svatovima i srećni ko da se nikad zavaditi neće. Zimsko doba, smrkava se već oko četiri posle podne, takmičilo se samo po danu, svi su već uveliko bili u naselju i vreme je da se ruča. Kostirali se svi zajedno, u velikim restoranima. Ondašnje ugledne turističke firme su brinule da se svi sećaju kako su kod nas jeli. To „kod nas“ je u to doba važilo za dvadeset dva miliona ljudi u Jugoslaviji. Dubrovački „Libertas“ je hranio (i pojio) ljude iz belosvetskih i naših televizija i radija. Jedared tako, ni do kolača nismo stigli, pun restoran, nekoliko stotina ljudi zvecka escajgom, ćućori i kikoće se, gledaju malko u tanjire, malko kroz velike izloge, veje sneg napolju, idila od svetlucanja i tišine. Najlepša i najveća tišina je kad pada sneg. Odjedared krene nešto spolja da prangija, da puca, tresu se izlozi, sneg i dalje pada, mi jedemo i gledamo kroz staklo. Oko nas krš, padaju stolice ko kad smo se igrali vije ili žmurke. Samo mi „Jugosloveni“ sedimo, ostatak sveta zalego pod stolove, poizvrćali stolice, manuli tanjire, oderali noseve o patos, ćute i drkću, ko da su napolju a ne unutra, na toplom. Veliko je obezbeđenje na takvim manifestacijama, bilo je ludog sveta i nedovršenih mozgova i onda. Kad je puno ljudi na gomili, navek je to bio mamac da se kusura terorom. Kako je počela pucnjava, tako zalegoše svi sem nas. Ko da smo znali da gostuju mažoretkinje iz Herceg Novog. Kad krene taj njihov Festival mimoze, onda prvo pucaju iz onih pušaka što liče na točire, kao to je lepo i tako treba da se radi. Samo je u jugomozgovima bilo sve u redu što se tiče pucanja, ostalima je presela večera. Kod njih se puca drugačijim povodom, kod nas je to zbog veselja. To je deo našeg folklora.
Pre ove moderne pirotehnike, kad se Nova godina čekala u zatvorenom prostoru, kad su svi imali kartonske šešire i kape ko onaj Merlin čarobnjak, kad je na svakoj kapi pisalo i za koju Novu godinu je napravljena, kad je kao obavezan deo novogodišnjeg dekora bio i natpis na zidu, alfanumerički, krupna slova i brojevi, da i najpijaniji ne pogreše broj kad krenu da čestitaju, umesto petardi po džepovima su se nosile štanicle s konfetama. Kad otkuca ponoć, pucali su samo poljupci, a umesto petardi bacale su se konfete. Konfete su, za vas mlađe i neupućene, okrugli komadići isečeni od listova papira, što šarenije to bolje. Pripreme za konfetiranje počinjale su već u jesenjim mesecima. Ondašnje dokone gospoje koje su radile po kancelarijama nisu imale kompjutere i onlajn pristup Fejsbuku, pa su vreme na poslu prekraćivale štancovanjem konfeta, isključivo za ličnu upotrebu, ne za trgovinu. Što se tiče legalnosti, čim nema utaje poreza, niko nije zamerao. I onda je ručni rad bio više cenjen od kupovnih konfeta. U svakoj kancelariji bilo je puno registratora i barem dve-tri spravice za bušenje papira, da bi dokumenti lepo mogli da stoje u registratoru. Nusprodukt ovog savršenstva bila je konfeta, uspomena koju su kućama s dočeka nosili svi u kosi, podsetnik koji se krio mesecima u nekoj manžetni, muka tetkicama koje su prvog janura oko podne plesale s metlama, tragom novogodišnjeg valcera od pre dvanaestak sati. Ako je bila original, fabrički pravljena, na trouglastoj bucmastoj šarenoj štanicli pisalo je „novogodišnje konfete“ , da se zna kad se šta radi. U novogodišnjoj noći nije se pucalo. Pevalo se, veselilo, svi se ljubili ko da su rod rođeni, čestitalo se i želje se govorile. Većina stvari koje su poželili jedno drugom, u Novoj godini se ispunila.
U to doba, kad je bio doček Nove godine, ulice su bile prazne i puste, samo su se vandrokaši i beskućnici šećkali i tumarali, tražeći u snegu kojuda je prošla stara godina. Za normalan svet bilo je sramota da u to doba budu digod na šoru. E, onda se moda promenila, sad je sramota ako nisi na trgu il’ nekoj raskrsnici po manjim varošima il’ selima, sad se Nova godina čeka napolju. Mora da je to zbog velikog broja. Kadgod, kad je bila mlađa pedesetak godina, Nova godina je mogla da stane i u studentski sobičak. Ova sa dvehiljadarke više i ne ulazi, samo dođe i brzo prođe. Možda kad ne bi tolko pucali petardama, ne bi tako brzo pobegla, ko zna?! Izeš decembar ako ne prašte petarde, ako nema povređenih od pucanja, ako vam ne uleti zalutali veseli (pištoljski) metak oko ponoći (kroz prozor), ako ne držite sirenu u kolima barem pet minuta u to gluvo doba noći, ako vatromet ne traje barem deset minuta i ako se u blizini trga ne posvađate sa barem trojicom, zbog parkinga. Ko da i nije Nova godina ako toga nema.
Kadgod se pucalo samo oko Božića, malko iz prangija u porti, dok je bilo crnog baruta i crvene petokrake. Onda je zavladala karbitna moda, za to nije trebalo baruta i kogod je imao kakvu pikslu od farbe, mogao je da gruva na šoru. Staparci su to usavršili, piksle od farbe tamo koriste deca. Oni sa iskustvom gruvaju iz starih bojlera. Fiknu jedno dance od bojlera, onu rupu gde je kazan procurio samo malko probuše, stave grumen karbita, umesto danca gurnu neki panj što po kalibru odgovara kazanu i – tras! Cela ulica igra kad ošinu. Bude tu i cirkusa, polupanih pendžera, istavljenih vrata, ulubljenih karoserija, svega! Al’ Staparci ne odustaju, još u njima teče gusarska krv iz doba hajdučije na Dunavu. U Novom Sadu, na Klisi, gruvali su istim povodom s istom acetilenskom municijom, ali su pucali s buradima, onim limenim, od dvesta litara. Posle su im milicajci zabranili, odleti to bure zdravo visoko, čak preko žica od bandere, može kogod i da strada. Da su piksle od farbe il’ kakav manji bojler, pa ajde. Al’ bure, brate, nije šala.
Još pre petardi, karbita i konfeta pucala su dečurlija s nabijačima. Šibice su u to vreme bile dragocenost u kući, štedelo se svako palidrvce i oko Božića je navek bilo belaja. Dečurlija pokupe šibice, okrune one sumporne glave u šupalj ključ, zapuše rupu ekserom i kad zveknu digod o basamke il’ o sek od bunara (u to vreme su ovo bile najtvrđe građevine) zuji tri dana u ušima. Kad preteraju s količinom šibica, bivalo je svašta. Najmanje je bolelo kad se raspadne ključ, pa više kredenac ne može da se zaključava. Mnogo više je bolelo kad su morali bećarima šiti prste i kopče im metati. Moj ujak je umalo prst izgubio, ostao mu savijen do kraja života, a otac mi je celog veka nosio beleg na usni od takvog pucanja. Sad i kad bi neko hteo, ne bi imo čime da puca ovako, odavno više nema šupljih ključeva. Gvozdena vrata je lepa reč otvarala, današnja vrata otvaraju s nekim budibogsnama ključevima, na sve liče samo ne na ključ s kojim se od poštenog sveta zaključavalo, tek da znaju da nismo kod kuće.
I sad, verovatno, čujete neku petardu na ulici. Čitam kako su se i ove godine povredila deca željna prangijanja s petardama. Od svih petardi sveta iskreni poljupci pucaju jače, kažite to svojoj deci. Pogledajte neko svoje tesno odelo u šifonjeru, možda je u nekom džepu zaostala koja konfeta, neka i to nauče. Valjda ova Nova godina nije toliko plašljiva ko stara, možda će nam duže trajati.
