Kupovna voda
Nije toga bilo ranije, da se voda kupuje. A bilo je vode svakojake, onake i ovake. Ima vode razne: slatke, slane, bočatne, bistre i mutne, ladne i vruće, friške i ustajale.
Pre neg što će deda Mita otići na front i do Albanije peške, ondak je još bio momak, nije bilo ni stakleni flaša ko svet, a ne da bi kogod vodu kupovo, naopako. Da je tako bilo, ne bi se Mita s fronta ni vraćo. Oma bi s takima ratovo. Ta di bi se kogod usudio i da pomisli da je voda na prodaju.
Morska voda je slana, to je Mita sazno kad su ih tovarili na francuske lađe, da ih nose preko mora. Ova naša, kažu da je slatka, al mi to ne osetimo. Kanda joj navek fali malko meda jel šećera. A i u Mitino doba šećer je bio zdravo skup, pa di bi s njim još i vodu sladili.
Navek je naš svet znao da ima vode u bunaru. Posle kiše je bilo vode u šarampovima. Tekla je voda u rekama i potocima a stojala u barama i jezerima, ko i sad. Stojala je i u mrtvajama, al kobojagi. Kad se kogod bolje zagleda u mrtvaju, vidi se da je vrila voda od silne ribe.
Ima i one vode u kolenima i u plućima. Al taku mani! Još pre našeg Mite, kad je bio Rim, ondak su i njini momci išli na front. A te rimske snaše, kad ostanu kod kuće da čekaju junake, ondak su zdravo drekale. Neke onako, od srca, a neke samo da napune flašicu suzama. Bila je moda da se od suza skuplja voda. Imale su snaše male flašice, pa su u nji drekale i u njima suze čuvale. Kad im se dragi s fronta vrati, ondak su mu tu flašicu prikazivale da vidi da i njima nije bilo lako i da vidi junak kolko su tugovale. Kanda da su i tu malko vode linule. Il su flašicu podmećale kad su ljuštile crni lukac. I te Rimljanke su bile šarene i namazane.
Ode kod nas bilo je muške vode. Ondak je još bilo bratstvo i jedinstvo, pa se u Kladanj po mušku vodu moglo časkom i kad je kogod ’teo. U to doba i voda i daj bilo je fraj. Sad ni nuz put nema za džabe.
Bogojavljenska voda nikad ne može da se pokvari. Di god da stoji, navek bude taka, ko da je sad iz porte donešena.
Ondak ima staklene vode, za one što šamot mešaju, carske vode da rastvore zlato il srebro, tako štogod. Nisam probo. Ima teške vode da prave bombe atomske. Ni to probo nisam. Treba l’ da pukne, pa da istavi ragastove, a ide zima…
Ima i plitke i duboke vode, brze i spore. Svaku vodu treba poštovati, ako kogod krene da pliva ili da plovi. Vatru moš ugasiti, al kad krene poplava, tu nema sile da se čovek lako od vode odbrani.
Prvi na svetu što su vodu prodavali bili su birtaši. Al nisu nam nudili čistu vodu, neg čisto vino i pravu rakiju. Jest očin, krstili su i rakiju i vino s vodom, da bude više za prodaju. Jedino u dudaru nisu mogli da sipaju vodu. Oma pobeli, ko i mastika. Bude bela ko mleko, pa se vidi da nije čista. Ondak su došli sodari, da nam vodu teraju kroz nos. Kogod je pio sodu na sisak iz vlaše, tako je prošo. Em je gazirana, em pod pritiskom. Tera kroz nos, a tera i suze na oči.
Nedeljom zajutra išlo se nasred Begeja, da se zajtije čiste vode sa sredine. Od nje je bila najbolja žuta supa. Živa istina. Ima još sveta koji se seća da je tako bilo.
Ondak nam je došao vodovod u sela. Lepota i milina, odvrneš slavinu i nema pumpanja. Sama voda curi. Kanalizacija još nije stigla. Od bunara narod napravio septičke jame. Niko da se seti da posle nećemo imati vode za piće i da ćemo zagaditi svu vodu ispod nas.
Nit je mislio narod, nit su mislile fabrike, nit je vlast brinula kako će nam sutra biti. Onda nam je došlo sutra. Došlo i prošlo i postalo juče. Eto, od juče više nema vode za piće. Sad se voda pazari u dućanu. Ima da se bira.
Da ustane deda Mita, ne bi znao di je. Puni dućani vode. Ajd što je tako, nego narod kupuje. I sad je ko onomad s muškom vodom, samo ga daj. Al nije za fraj.
