Udri u dreku
Ode kod nas dreka i drekanje možedu i da ličidu, a baš i ne moradu. Dreka mož biti i larma i galama, kad se kogod podžapa, al kad kogod uvati da dreči i to mož da bude dreka. To dok čovek ne vidi il ne čuje svojim ušima, ne vredi ni tumačiti, kad mož da bude svakojako.
Eto, bili su tu u komšiliku Toša i njegova Nada. Nije Nada oma bila Tošina, tek posle se udala za njega. Toša je bio zdravo strog i imo je zdravo guste obrve. Tako je strašno izgledo da nije ni moro da ima strogu narav. Bio je krupan čovek, kadgod je išo kod šnajdera da šije novo odelo, majstor je moro da se popne na šamlicu da ga domaši i da mu uzme meru. Dugo je bio momak. Ko da su ga se udavače bojale. A mož biti da je i on na žene bio plašljiv, al nije pokazovo. Od ti njegovi obrva ništa se vidlo nije.
Nada je bila već matora devojka kad je očla za Tošu. Ni nju ko da niko nije teo il se do Toše niko nije našo da je pita da l bi se udavala. Imala je Nada i godina i miraza, al je stiglo sve odjedared, pa je stisnula i zube i srce i udala se. E, sad, nemoj da kogod pita što je to uradila. Ni ona ne bi tuđu brigu vodila, nit je to pomišljala.
Kako su išle godine, tako joj je bilo sve teže da gleda sama u plafon kad legne i sve je češće sanjala da ima ćerku. Znala je da u Tošinoj kući treba muško, al’ svoj san nije menjala. Nije u to doba bilo ti skalamerija pa da se zna da l će se roditi deran il upišuša. To su samo starije žene iz komšiluka šacovale, pa su, kobojagi, unaped znale. Tako su i Nadi kazle da će biti žensko. Nije ni smela, a nije ni tela Toši da divani šta žene govore. Ni on nije mlogo mario šta svet kaže. Nikog nije diro i ni s kim se nije zamerio, al na sebe i na svoje nije dao.
E, kad je babica Nadi kazla da je muško, Nada udarila u dreku. Na levo oko cure suze radosnice, a na desno one druge, što žale za devojčicom. Al to niko sem nje nije ni znao. Ne ume tuđe oko da razlikuje suze u tuđim očima. Rodio se Mita, Dimitrije. Ostaće u kući i ikona i kapital.
Mitino ime baš i ne vuče na žensko, ni kad mu tepaju ni kad ga zovu Dimitrije. Al Nadi je bio ko devojčica. Dok je bio još u pelenama, pa kad Toša nije kod kuće, a ona Miti poveže maramu. Ko da je devojčica. Onda ga još većma vole, kad ga tako opravi.
Narasto Mita, skoro da je obišo oca. Isti na njega. Guste obrve, crne oči, kosa ko četka, šapurde veće od onog prvog lista s glavice kupusa, onog što se još na njivi skine. Izgleda strogo, ima i taki glas. Al je mekan na suze. Časkom udari u dreku i to za makar čega. Osto mekana srca, ko da je stvarno devojčica. I sad kad kogod vidi takog čoveka da dreči, svi se čude. Ume to da bude da taki dreče kad malko popiju, pa kad odmeknu od rakije il vina, udare u dreku, ako nisu kavgadžije. Miti bude žao i kad mačka miša uvati. Otplače i za njega.
Nije on bio kenjkavo dete, nije ni sad njanjav, neg eto tako, ima mekano srce. Onda su se jedared bili i poplašili da mu od te njegove dreke ne popusti štogod. Da mu se ne da na zlo. Vodili ga lekaru da ga pregleda, al nisu baš umeli da kažu što su došli. Gledo lekar njih, gledali oni njega, onda on gledo Mitu. Mita ko od brega odvaljen, volu rep da iščupa, ima zdravlja u sebi da bi mogo i druge da časti s njim. Pošlje lekar nji kući i kaže im da se ne jede, Dimitrije je redovan čovek, al ima nežnu dušu i mekano srce. Ne potrese se on kad dreči, al bez suza kanda ne ume.
Išlo to tako sve dok jedna gatara nije naišla šorom. I ajd da gleda u dlan. Ajd, kaže njoj Nada. Stisne konac u jednu ruku, dune u levu, dune u desnu i ona u šarenoj marami, što puši lulu, otvori joj šaku i gleda, gleda… Ti si rodila muško dete, kaže, al to muško lako zaplače. To ti je što si mu maramu povezivala dok je mali bio.
