Stvorovi i ženska stvorenja
Sad je moderno da se brka rod pa se oma baš i ne vidi koji je muški a koji ženski, ko i aspida, rospija i karakondžula. Jedino je kod starih Grka karakondžula bila muško, al ko i da nije.
Od to’ doba je prošlo zdravo mlogo, al i dan-danas se od svega treba čuvati i navek se onim malko mekšim naježe dlake na rukama i prođe im jeza nuz kičmu kad čuju za nji. Karakondžule idu samo noću, il se boje sunca il dobro vide u pomračini. Kanda da ni jedno od tog nije, kažu da su tolko gadne da bi se jedna od druge poplašile. Imadu zdravo dugačke nokte, ne zna se dal su namazani, ni to se ne vidi u pomračini. Flizura im je ubibože, ko da je prave ovi moderni flizeri što decu unakaze za festivale. Karakondžule izgledaju ko babe, al ne ko ove naše, već ko one rogate. Imaju i rogove. Najglavniji su im zubi, gvozdeni i oštri. Koga one uzjašidu, taj je njin. Teradu ga do kraja, dok ga ne poderu i rastrgovče. Bude da ni žene ne volu, pa oćedu i nji da izgrebu i da ih ture digod u provaliju, da se strmeknu dole. Valda zato mi i ne volemo breg.
Aspide su tek zlo. To se oma ne vidi, ne moš je poznati ko karakondžulu. Aspide prvo moradu da se par puta presvuku, ko prave zmijurine, dok ne narastu. Prvo presvuku venčanicu, pa ondak ukućane i posle redom. E, kad krenu redom, ondak se i čuje da su aspide. Dok sikću i palacaju jezikom samo po kući, to ko i da nije ništa. Ode kod nas za take se još kaže da su i oštrokonđe i beštije. Kad štogod oćemo da pokažemo ko veliko čudo, ondak, kanda, većeg čuda nema neg kad kažu: „Udala se i ona beštija“. Oštrokonđe su posebna fela aspida, te su najotrovnije. Te di ujedu, nikad ne zaraste. Nisu ko druge zmijurine što samo palacaju jezikom i sikću. Ove i laju i ujedaju. Zato se u te kuće di ima oštrokonđa retko i ide. Ta ne mari ni koga će, ni kad će, ni prid kim će da ujede.
Nema ode kod nas mlogo otrovni zmija, al ih se opet bojimo. Najotrovnije su ove naše kućevne aspide. Bilo je da kad se kogod od prave zmijurine zdravo poplaši, ondak je s motikom il s ašovom isecka, za svaki slučaj. Greota, al u strahu su velike oči i mali mozak. S pravim zmijama je lakše, ako ih ne diraš, svako će na svoju stranu, al džabe sad divana kad je strava pobedila razum. Ko je vidio taj strašan zločin, što bi kazli ovi što brigu brinu o životinjama, bio je i svedok da ta žrtvovana zmija drkće i oće tako isečena da krene. Kažu da se tako mrda dok ne sedne Sunce. Ove kućevne aspide, kad Sunce sedne, upale lampe pa teraju po svom. Bude da nastave i kad u lampi nestane gasa.
Rospije su kanda opasnije i od ovi što grebu, plaše, jaše, laju i ujedaju. Najviše se pritaje, dok im se ne učini da je došlo njino vreme. Sreća u nesreći je što se take lako poznaju, ako ne gledamo žmurećki. Take najvećma volu da se rugaju drugima, da njina bude glavna i poslednja. Ako ne jedu, kobojagi nisu gladne, ondak se hrane tuđim samopouzdanjem, da se dobro nabokaju i da drugom ni malko od tog ne ostane. Te vas stalno u oči glede, ko najopasnije zmijurine, što ne napadadu s leđa, neg volu da vide strah u tuđem oku. Stalno štogod kritikuju, ni očina im vaše ne valja. Stalno čekaju da ih muškarac vozika, ne mare za tuđe brige i poslove. Ta navek misli da muški postoje samo da bi njojzi služili i za drugo na svetu ne trebaju. Take volu da šefuju i da komanduju, čak i u miru. Naopako da takog komadanta kogod zapati u ratu, makar i onom kokošijem. Pa ta skače ko peto što oće da kljucne, onako s leđa, da iznenadi a da bole. Dugo posle treba dok ta modrica ne prođe il dok se ne uvati krasta. Ume rana i na zlo da se da, a oćedu da kljucnu i dvared na isto mesto. Ne mare take dal bole il ne bole.
E, ako kogod misli da od ove tri nema ništa gore, taj se malko privario. Ima, ima, to je sad moderno. Ume da bude i rospija i karakondžula i aspida u jednoj reči. Samo još tu reč, da se piše malim slovima, niko izumo nije, malko kaskamo, ko i navek. Kod nas se prvo štogod izume, napravi i to imamo, ondak tek nadevamo imena i mislimo kako ćemo kumovati. Ni ta kumstva nisu ko kadgod, tek tu ima sakojakog.
Ko zna šta nas čeka ako udari neka salauka sa Sunca pa kod nas sve ode po očinu i bude pomračina. Dok mi napipamo u pomračini di smo i s kim smo, odno vrag šalu. Više se baš i ne zna ko je stvor a ko je stvorenje i ko je muškog a ko ženskog roda. E, a kad stigneš do kraja, ondak bude dockan, ako nemaš di da okreneš il da curikneš rudu.
