Pinter Damjan
U jednom sremskom selu živeo je između dva rata nadaleko čuveni pinter. Iz čitavog Srema, Bosne i Šumadije, dolazilo se u njegovu radnju.Ko god je želeo da bude siguran da će mu vino, ulje ili makar kiseli kupus, pretrajati do naredne godine, ne gubeći ništa od lepote s kojom su umešeni, išao je kod Damjana. Njegova burad u porodicama se nasleđivala s oca na sina. Iz bogatijih kuća, devojke su ih u miraz nosile. Po selima je živela uzrečica… Ako bi neko naišao na jaje koje je ispalo iz gnezda i razbilo se, govorio bi: „E ovog ni pinter Damjan ne bi sastavio“. Jednostavno, imao je neki čudan dar. Daske i kovani obruči za njega su bili kao muzičari u kakvom velikom orkestru. On je bio dirigent koji ih je spajao i iz njih izvlačio više nego što su i sami mislili da u sebi nose. Umeo je nepogrešivo da odabere drvo koje nema smole ili mirisa, koje se, kada krene da ga kuva i savija na meru, lako krivi. Svaki obruč prianjao bi uz glatku površinu daske kao svilena čarapa uz žensku nogu. E sada, što narod kaže, ako si otvorio vrata za boga, otvorio si ih i za đavola. Bila je u majstora Damjana i jedna mana. I to ne makar kakva. Bio je mnogo skup. Kada ste se s njim pogađali za bure, osećali biste se kao pijani mladoženja što posle probančene noći i bekrijanja u kojem je proćerdao pola imetka poželi da čuje „onu“, sebi najdraži pesmu, pa shvati da ne može, jer je ostao bez dinara. Govorilo se da Damjan sigurno ima neku sposobnost da vam vidi kroz džep, pa uvek pogodi poslednju paru koju u njemu nosite. Po sremskim selima uporedo su se prepričavale dve priče. Jedna o pinterovom majstorskom nadahnuću i druga – o njegovom tvrdičluku. Neki su mu se čak i svetili. Namerno bi njegovu burad punili vodom a onda ih po najvećem suncu ostavljali da se suše. To bi sigurno značilo da će se drvo izvitoperiti i početi da pušta vodu… Ali ne i kad bure napravi majstor Damjan! Mogli ste ih na suncu držati danima, njegove daske bi se jedna uz drugu držale kao siročići uz vatru. Od namere da mu loše iskovanu burad vrate, jer s takvim felerom ne vrede novaca koje im je uzeo, nije bilo ništa. Samo se još više podgrevala legenda o majstoru kakvog nema nadaleko.
A onda je jednog dana neko došao do gazda Damjanove radnje i ugledao preko čitavih vrata zakovanu letvu. Nigde nije bilo ni majstora ni dobro poznatog zvuka njegovog čekića. Danima i nedeljama niko o njemu ništa nije čuo. A onda se saznalo. Damjan je u Bačkoj, u jednom selu pored Sombora, imao rođenu sestru. Kao mlada otišla je od kuće i udala se za nekog lepuškastog raspusnika. Nije ni slutila šta je čeka. U kući ga je viđala samo pred zoru, kada bi pijan upadao u sobu izvlačeći je iz kreveta, tražeći nešto da pojede. Otimajući se iz njegovih ruku, vikala je da nema, jer joj danima ni dinara u kući nije ostavio. Rodila mu je troje dece pre nego što su ga jednog jutra našli potrbuške ispruženog na seoskom putu. Niko se nije mnogo bavio pitanjem od čega je umro. Damjanova sestra, namučena od batina, bede i nemoći, a negde u duši i dalje iskreno i gotovo devojački zaljubljena u muža, poremetila je pameću. Završila je u sanatorijumu za mentalno slabe. U jednoj zgradi koja je imala kvaku samo na ulaznim, ali ne i na izlaznim vratima. Dve ćerke i sina, od kojih je najstarija te jeseni tek trebalo da se dohvati škole, odveli su kod ostarelih rođaka, na jedan od salaša u somborskom ataru. Pored grubo otesanog stola stavljene su još tri šamlice, da otkidaju od barenog krompira koji im je u sirotinjskoj kući često bio jedina hrana.
Damjan se zarekao da će ih sve troje podići na noge. Za njih je sticao. U kutiju od javorovog drveta, koju je samo za to napravio, slagao je novac koji im je povremeno slao. Još više je štedeo da, kada za to dođe vreme, mirazom isprati devojčice i iškoluje momka u čijim je venama kolala i njegova krv… O njegovom mirazu obe devojčice su se čestito udale. Jedna u Bečeju, druga u Liparu, bile su poznate kao uredne i vredne žene. Brat im je završio za oficira. Na jutarnjim smotrama u garnizonu u Požarevcu, kao mlad poručnik, posmatrao je vojnike sa sjajem u očima s kojim je nekada, kao dete, gledao još zelene stabljike kukuruza na salašu na kom je odrastao. Čeznuo je gutajući suzu.Za salašem i sestrama. Kao nekada za majkom, verujući da mu vetar donosi miris njenog pazuha ispod kojeg se kao dečak skrivao.
Onog dana kada je sa kartonskim koferom u ruci i tamnoplavim šinjelom na sebi mladić krenuo u Požarevac da se javi na službu, Damjan je u ruke uzeo poslednju dasku. Prvi put u životu nije mu bilo važno da li je ravna kao staklo i dovoljno meka da prione uz pinterski obruč. Zatvorio je vrata radnje i zakucao je preko oba dovratka. Nikada više nije napravio nijedno bure.
Domaćini po sremskim selima dugo su prepričavali povest o pinteru Damjanu. Raspaljujući vatre u pećima, dok su govorili o njegovoj sudbini, gledali bi u zemlju ili u vrh žarača. Bilo im je nekako teško i vratili bi svaku reč koju su u napadima srdžbe i besa izrekli o njegovom karakteru. O tome kako je paru gledao kao da ju je u česnici našao. Sama pomisao na to da je majstor u tim trenucima u očima nosio i pogled sestre, koja se, upirući o kameni pod, bosih nogu propinje nadajući se da će kroz visoki, prljavi prozor, jednom možda ugledati decu o kojoj ne zna ni gde su ni kako im je, izazivala je u njima tihu jezu. I osećaj krivice.
Kažu da se o jeseni, dugo, a možda i danas, prva čaša vina isteklog iz buradi koje je pinter Damjan napravio ispija da opere zlo iz duše. Tek tada vino postaje pravo.
